Kako sami semi sebi da pomognemo

Već hiljadu puta smo nailazili na tekstove poput: Ja to mogu, najjači sam", i slično.

Znamo li šta to tačno znači, šta predstavljaju takve  reči izgovorene samom sebi?

U ovom tekstu ćemo pokušati približiti smisao samopomoći i moći misli.

Kada bi me neko pitao, šta je bitnije, ishrana, volja ili fizička aktivnost, mislim da bi bila mrtva trka. U zavisnosti  od situacije, jedna od tri pomenutih stvari će biti izraženija i više od pomoći za razliku od druge dve. Ali, ipak mislim, da bez dobe motivacije, čeličnee volje, čoveku neće puno biti od pomoći ni snaga ni hrana, odnosno, ako nema cilj prema kome ide.

Dale, da bi pravilno iskoristili neograničene resurse našeg uma, moramo imati cilj kome težimo. Uvek sam pristalica velikih snova, jakih, moćnih, onih snova za koje drugi kažu da je nemoguće, nećemo to moći nikada, too što naši sagovornici nisu u stanju da urade isto, ne znači da mi ne možemo postići. Znajte, svi imamo jeedinstven DNK, čak i da smo iste visine, težine, boje očiju, uvek postoji ona minijaturna razlika u svima nama, koja dolazi do izražaja u momentu kad drugi stanu.

Znati kako pomoći sebi rečima, je veština koja se uči i savladava vremenom. Reči koje svakodnevno izgovaramo, imaaju veoma moćno dejstvo kako na nas same, bez obzira kome su upućene, tako i na okolinu, čak i predmete i neke prirodne pojave. Fantastičan primer snage reči jesu molitve, ateistima pedlažem da probaju da se zatvore u sobu, mračnu, i razgovaraju iskreno sa onim koga ne vide, ubrzo će shvatiti da to ima smisla, da ne govorim ako to ponavljamo iz dana u dan.

Ali ovde nismo da bi se  naučili molitvi, svakako je poželjno too praktikovati, ali držaćemo se snage izgovorene reči. Naime, naučnici su otkrili, i ako nemaju objašnjenje, ali su dokazali da obična voda, menja svoju hemijsku strukturu ako joj govorimo lepe stvari, kao "volim te", "lepa si" ...

Biljke također reaguju na pozitivne reči, misli. A kako čovek reaguje?

Sve što radimo, naša najmanja akcija, pokreće snom dešavanja oko nas, ako samo pomerimo ruku dok se budimo, pokrenućemo čestice vazduha oko nas, da ne govorim o drugim drastičnijim primerima. Tako isto i misli deluju, siguran sam da vam se desilo da ste u prisustvu osobe koju prvi put vidite, ali već naslućujete njegov karakter, i ako ta osoba ne izgovara ništa, niti pravi gestikulacije lica.  Kako je to moguće?

Vibracije koje naš mozak proizvodi u momentu mišljenja, su minijaturni električni impulsi, koji u zavisnostii snage uma, mogu dostići velike razmere. Ne mislim naa telekinezu ili šta drugo. Pričamo o najosnovnijim svakodnevnim pojavama.

Sada kada to znamo kako da proizvedemo energiju koju koja će koristiti samo nama, usmerena samo na nas, naš uspeh, prosperitet, kako da čujemo stvari koje su nam potrebne, ako ih niko za nas i upućene nama nije izgovorio?

To je upravo tema ove priče. Kada imamo jasan cilj, san, želju. Potrebno je stvoriti sliku u glavi, sliku rešenja koju želimo dostići, uživetii se u tu da kažemo maštu, u detalje iskontruisati situaciju, predmet, ljude, koji su prredmet našeg cilja, osetiti miris toga dana, te situacije, jasno videti boje, kaao što sada činite. Iz dana u dan, usresredite svoje misli kaa takvom cilju, šta god to bili, koliko god glupo zvučalo drugima, i znajte, šta god da vam uzmu, kako god da vas prozru, vaše misli su samo vaše, svemoćne, nedodirljive.

Kada jednom jasno postavite cilj, aktivno razmišljate o njemu, kao da se već dogodio, vaš mozak počinje da stvara potrebu za takvim doživljajem. Kao kad vežbate, kako telo zna koji mišić mora da unapredi? Pa one mišiće za koje oseti da su vam potrebni. Kako znamo da nešto ne miriše, ili lepo miriše? Svi će reći da imamo nos, zar ne?  Kako mozak zna da li je nešto toplo ili hladno, pa čulom dodira, e tako isto funkcioniše vaš uspeh. Mozak vidi sliku koju je sam stvorio, shvata da u realnosti ne postoji, ali i oseća vašu potreba da se san materijalizuje, kao što oseća potrebuu za odmorom, kao što zaustavlja varenje shodno signalima koje dobija odd želudca i sličnih mehanizama u nama.

Dakle, mozak vidi sliku, upoređuje situacije, ljude, predmete, mirise iz vašeg iskustva dosadašnjeg, oseća snažnu želju vašu da se ta slika desi u stvarnosti, i mozak shvata da ima veliki zadatak pred sobom, mora da iskombinuje sve nadražaje, i usmerava vas ka toj slici, iz dana u dan, do njenog ostvarenja. Mozak ima zadatak, da iz vas crpi reči koje retko možda koristite, da stvori navike koje niste imali do sada, da svu svoju moć umeri ka ostvarenju cilja koji vi žeelite. Koliko je potrebno vremena da prođe, zavisi koliko ste rešeni da prođete kroz proces  stvaranja vaše želje, i koliko ste istrajni da poslušate sebe i krenete najispravnijim mogućim putem, koji uglavnom svi vrlo dobro za sebe poznaju, ali često nemamo hrabrosti da sebi too priznamo.

E sad da se vratimo na naslov teksta, šta će nam reči motivacije upućene samom sebi, kako nam to pomaže?

Nismo uvek svi u stanju da se skoncentrišemo na svoj cilj, nedostaje nam volja, i ako znamo da treba da se pokrenemo, često smo pred iskušenjem da ipak ostanemo uz televizor sa sladoledom u ruci. Izgovaranje reči poput, "mogu ja...", "uspeću",.. služe kao gorivo koje se kao aditiv visokooktanski  dodaje našim mislima da održe snagu na putu ka cilju, ali morate verovati u to što radite. Vašeg mozga ne interesuje da li ste izabrali moralan, etički, pravicilj, on samovidi sliku i vašu želju za ostvarenjem, i kreće na taj put, zato dobroo razmislite kojim putem želite ići, koji ste cilj zacrtali, jer negde na pola puta ka cilju, često i kad odustanete, ipakk možete stići na odredište, bez obzira što ste negde usput shvatili da to nije za vas.

Dakle reči samopouzdanja imaju jjako dejstvo, ustvari, sve reči koje izgovaramo su veoma snažne, ma št agovorili, bilo kome, zato gledajte da govorite sao kada imate stvarno nešto kažete, i gledajte da od takvih reči napravite ugodnu rečenicu, pozitivnu, prvo za vas, pa ondaza druge.

Čuva i uništava istovremeno

Svima nam je već puna glava priča o ovoj savremenoj bolesti, ustvari, ona nije bolest u pravom smislu, nije ni virus, neki zdravi ljudi umiru pod stresom, dok drugi se leče lekovima.

Vrlo misteriozno morate priznati?  Elem, hajde da razgraničimo neke pojmove u vezi sa stresom.

Moramo da znamo, da svi imao predispozicije za stres, on je čak u nekim slučajevima lekovit, znamo da je holesterol štetan, ali ako ga naša jetra proizvodi na pravi način i u dovoljnoj količini, pogodan je za nas, ustvari, bez holesterola HDL ne bi mogli živeti. Recimo da je sa stresom situacija vrlo slična.

Da pojasnimo to na jednostavnom primeru, odlučili ste da jedno sunčano popodne provedete šetajući šumom na obližnjoj planini, negde uz reku, šta vam je bliže....

Udišete čist vazduh, šetate lagano, niste niti gladni niti siti, a niste ni žedni, sami sa svojim mislima, recimo pozitivnim, neutralnim, pustili ste "mozak na pašu".

Srce kuca normalnim ujednačenim mirnijim ritmom, disanje je shodno šetanju vrlo lagano, čak se ni ne znojite.

Šta se dalje dešava, čujete da nešto šuška u šbunju ispred vas, polako se zaustavljate, čula poput sluha i vida, mirisa, počinju pojačano da rade, postaju osetljivija. Činjenica da ste sami, bez oružija za odbranu, daleko od drugih ljudi i puta, vas već priprema na instikt preživljavanja, iako dok ste šetali niste to osetili, ispred vas se pojavljuje vuk. Zamislite tu situaciju, verovatno ćete na prvih par trenutaka biti nepomični, e sad, u tih prvih par trenutaka, u vašem organizmu dešavaju se čuda. Preko čula sluha i vida, mozak je dobio informaciju da je život u opasnosti, hitno šalje informaciju da se telo pripremi na odbranu, da se život sačuva u slučaju napada, to su procesi koje teško da možemo da kontrolišemo.

Srece počinje ubrzanije da lupa, iako se nismo ni pomerili, pojačava se količina insulina koji će šećer u krvi ubrzano "gurati" u ćelije koje su spremne da ga sagore ako dođe do potrebe za trčanjem ili borbom recio, krvni sudovi, kapilari pojtaju tanji, da bi krvni pritisak se povećao i pored hrane obezbedio više kiseonika za taj proces, mi smo i dalje nepomični u mestu, bubrezi dobijaju informaciju da skoro prestanu sa radom, želudac je prestao da vari preostalu hranu, i svi drugi organi i ćelije kao rast kose, noktiju, sve što u datom momentu nije neophodno da ne bi trošili dragocenu energiju koja nam je neophodna za preživljavanje životne opasnosti. 

U pojedinim slučajevima jakog stresa, podiže se i temperatura tela, gde se budi imunološki sistem, iako nema opasnosti od virusa, ali možda ćemo biti povređeni, gde će postojati opasnost.

Dakle, ceo organizam je u uzbuni.

Sve se to dešava u dve-tri sekunde, vuk je krenuo prema nama, okrećemo se i trčimo, imamo utisak da trčimo za zlatnu medalju, dišemo jače nego ikad, osećamo da čak i danas stigne vuk, i napadne, ugrize, imaćemo dovoljno snage da ga savladamo da čak nećemo ni bol osetiti, jednostavno, ceo organizam, naše telo, iskustvo, memorija, usmereno je samo na taj jedan događaj PREŽIVLJAVANJE !!!

Da, to je bio stres, jedan od jačih koji bi mogli da doživimo. Ako uspemo da pobegnemo, ili pak savladamo opasnost u krajnjem slučaju, stres je bio opravdan, šećer je potrošen na pravi način, pritisak krvni je opravdao svoju aktivnost, kiseonik je takođe potrošen, postojala je jaka aktivnost, trčanje recimo...

Kako insulin, tako je i adrenalin odradio svoj posao po naredbi mozga, iskorišćeni su u pravu svrhu, odbrana života.

Kada opasnost prođe, ostale životne funkcije se vraćaju u normalu, međutim, osećamo da drhtimo, pada temperatura tela, potrošili smo energiju sa kojom bi mogli da lagano pešačimo satima, sada je iskorišćena za par minuta, ukratko, osećamo se iscrpljeno. 

Ishrana u ovim situacijama neće puno uticati na vas, procesi će se svakako odvijati, ali ako ste zdravi, hranili ste se biljkama, pili dovoljno vode, bili ste fizički aktivni pre napada, svakako ćete biti još brži, jači, otporniji, izdržljiviji, i brže će vam biti reakcije, pa i ispravnije. I svakako, nećete toliko pasti u šok kad opasnost prođe, i oporavak će biti mnogo brži jer nećete toliko ni kolabirati.

Ovaj primer, jasno pokazuje šta se sa nama dešava u stanju stresa, dakle, možemo da kažemo da nam je stres sačuvao život.

Postoje situacije koje su pozitivan stres, a to je kada razmišljamo kako da unapredimo sebe, planiramo izled, organizujemo, rekreaciju, brinemo za svoje najbliže, decu...

Tada će nas stres voditi ka uspehu, i imaće lekovito dejstvo na nas i naše reakcije.

Istraživanja pokazuju, da danas čovek, 3/4 stresa koje doživi su nepotrebne, a to je briga o stvarima za koje ne znamo ishod, i koliko god da se oko toga brinemo, ishod će biti isti.

Briga o prošlosti koju svakako ne možemo da menjamo, nekako smo se navikli, pa čak i ako nemamo određenu dozu stresa tokom dana, osećamo se nepotpunim. Da, to je kao droga, adrenalin....

Međutim, ti procesi koji se dešavaju u nama kada nas napadne vuk, su potpuno isti, na isti način počinju da pripremaju telo za odbranu kao kad imamo hitan sastanak u firmi u kojoj radimo gde će biti više ljudi čekajući vas nepripremljene za izveštaj. Vaše telo ne poznaje razliku između vuka i sastanka, ono shvata vaše emocije, strah, strepnju, brigu, znoj koji počinje da vas obavija, i to su jasni znaci da vam predstoji napad opasan po život, sa stanovišta vašeg organizma. ovakav stres možete da doživite kad ste u sabraćaju, na pijaci, vidite poštara sa plavom kovertom, kasni vam plata, nestane struje i slično.

Dakle, tu količinu stresa možete osetiti svakodnevno. A gde stres prelazi u ubicu?

U normalnom svakodnevnom životu, namamo tako direktne napade kao kod krvoločnih životinja, ali naše telo to ne zna, zna da je napad u toku, međutim, telo se pripremi za napad, osetite sve simptome, ali realnog napada nema. Nema trčanja, nema povreda, sve je drugim rečima bilo uzalud.

Nekada, u prirodi, ljudi nisu poznavali stres osim u situacijama kada ima stvarno preti opasnost po život i opstanak, ali tada ljudi deluju, potroše svoje zalihe energije da bi preživeli, organizam to prepoznaje i vraća vas u normalu.

U savremenom svakodnevnom životu, dovedemo sebe u stanje stresa, organizam je spreman da iz mesta skočimo tri metra, ali ništa se ne dešava, telo i dalje čeka vašu reakciju i duže nego uobičajeno vas drži u stanju za akciju, ali vi ne preduzimate ništa, organizam sada već se nepotrebno umara, i i dalje čeka reakciju koje nema u obliku koju očekuje, dakle imamo stanje gde smo sve organe u telu poremetili, srce, pluća, krvotok, adrenalin, insulin, energiju za čitav dan, preznojili smo se, čak dobili i temperaturu, a i dalje se ne pomeramo.

Ako takav stres doživimo još nekoliko puta u toku dana, a ne nadoknađujemo energiju i odmor na pravi način, pa to ponovimo i sutra, i dan posle, i tako nekoliko meseci ili godina... šaljivo ću vam reći ali istinito, organizam ubrzo shvata da se igrate sa njim, šaljete mu informaciju da ste životno ugroženi, on se pomuči da vas pripremi svaki put za odbranu a vi onda kažete da se šalite, i to nekoliko puta dnevno.

Ako vam je krvotok začepljen sa mastima, holesterolom, ili ste slučajno uneli neku količinu alkohola, pre stanja stresa, taj momenat može biti poguban, u najboljem slučaju ćete oboleti hronično od srca i krvnih sudova, dobićet artritis, aterosklerozu, moždani udar, pa i srčani udar, neki od nas neće to podneti i umreće. 

Nije predviđeno da kroz takav stres prolazimo tako često, kao što nas ni vuk ne bi napadao u prirodi svaki dan nekoliko puta dnevno, čak i da se to desi, ipak ćemo trčati, boriti se, što je mnogo prirodnije od sedenja u mestu.

Sad nadam se da smo loše strane stresa shvatili i pogledali sa prave strane. Naravno, o ovome se pišu velike studije, istraživanja, doktorati, ali želeo sam da znanje koje posedujem o ovom fenomenu, svedem u ovaj članak da vam pomognem da ne obolite od raznih tegoba uzrokom stresa.

Kako se boriti ?

Znamo da je stres savremenog čoveka uzročnik mnogim oboljenjima, jer se javlja prečesto, u prevelikoj količini, bez pravog povoda i bez pogodnog tretiranja stanja u kom se nađemo (fizičke aktivnosti).

Da, dobro ste pročitali, kada bi svaki put kada dovedemo sebe u stanje stresa, mogli da uradimo po 10 sklekova, otčimo 2 kilometara ili neki drugi kraći trening, u mnogome bismo pomogli svom telu da potroši i opravda stanje u koje smo ga zabludom doveli.

Danas mnogi savetuju da osobe izložene svakodnevnim stresom bi trebalo da se aktivno bave nekim sportom, ako smo pažljivo savladali ovaj teks, sada znamo i zašto.

Ali postoje stvari koje niste znali, da se ne ponavljam iz drugih tekstova, ali možete itekako preventivno delovati na stres i događaje koje vas mogu snaći, pa čak i da doživljavate te iste situacije, posle ove alternative, znaćete kako da se obuzdate, i kako da na vaše telo ne ostavite skoro nikakve posledice nakon stresnog događaja.

Uticaj hrane

Ovde ću vam predočiti posledice stresa u vrsti ishrane, a sami odlučite kako ćete dalje.

Ako se hranimo pretežno ishranom životinjskog porekla, meso, mleko, jaja, onda verovatno i lako poseđemo za grickalicama industrije, slatkišima konditorskim, verovatno smo i laki na antibiotike, aspirine, lekove protiv kiseline tipa ranisan, patimo od glavobolja, možda psorijaze, potegnemo za kojom čašicom alkohola i sve što ide uz to. Ovakvim načinom života živi na žalost veći deo stanovništva, takav život u kombinaciji sa stresom je nuklearna katastrofa po vaš organizam.

Pošto sada znamo šta se sa telom događa u stanju stresa, ali to je bio primer zdrave osobe, međutim ako se prepoznate u pasusu iznad, i preživljavate stre, onda u trenucima stresa, u vašoj krvi već se nalazi povećana količina insulina koja se bezuspešno bori sa veštačkim šećerom kojim ste ga natrpali, dodatne doze insulina su štetne. Sa druge strane, taj šećer koji kruži krvotokom, nakon stresa se potrošio u većoj meri nego da ste ga unosili voćem, jer je jednostavan, prazan, i može doći do nesvestice, koja opet ima druge štetne posledice. Ako ste kozument alkohola, i dve čašice nedeljno, vaši krvni sudovi su za nijansu opušteniji, širi, i telo u momentu stresa mora dodatno da sužava krvotok za isti efekat, želudac uveliko vari hranu koju smo uneli još preključe, troši neprocenjivu energiju, bez redovne fizičke aktivnosti, pluća neće dozvoliti potreban dotok kiseonika za ackiju.... sposobnost ispravnih odluka u trenutku stresa u ovakvim stanjima je izuzetno smanjena za reagovanje.

Sa druge strane, hraneći se ajde da kažemo većinom biljnom hranom, upražnjavanje fizičke aktivnosti, nekog sporta bar 4 puta nedeljno, unošenje dovoljne količine čiste vode, ne jedemo između obroka, ne čitamo uznemirujuće naslove u novinama koje opisuju situacije na drugom kraju sveta, izbegavamo stresna mesta, događaje, ljude koje nas uvode u stres, razmišljamo pozitivno, verujemo, i svakim danamo gledamo samo kako da unapredimo sebe i fizički i duhovno, mnogo lakše ćemo prebroditi i najjače napade stresa u bilo kojoj situaciji, stim što nećemo izgubiti sposobnost da se stimulišemo malim, pozitivnim stresnim stvarima koje nas guraju ka uspehu.

Dakle, životne navike u mnogome mogu pomoći kako da predvidimo i zaobiđemo stres, tako i da kada se nađemo u stresnim situacijama, mnogo pravilnije i kvalitetnije odreagujemo, sa beznačajnim lošim posledicama po nas. Od iste situacije, istog stresa, osoba iz prvog dela nezdravog života može dobiti infarkt i umreti na mestu, dobiti šećernu bolest, a ova druga zdravija osoba će jednostavno pojesti jednu bananu i nastaviti dalje.

Savladavanje stresa nije posebna nadarenost i talenat, to je veština koja se uči, ako želimo ostati zdravi. 

Na vama je da odlučite, da li želite ili ne, kojoj grupi ljudi pripadate i znate šta vam je činiti.

Koliko je psihičko zdravlje bitno?

Pored osnovnih načela zdravlja, često zaboravljamo koliku ulogu ima naša psiha na celokupan organizam.

Kako bih vam približio značaj psihičkog zdravlja i uopšte bitnost njegovog prisustva u čoveku, navešću primer, zamislite da imate u posedu automobil, izuzetno jak, brz, lep, kvalitetan, skup...

Da, on ima sve te karakteristike, ali bez finog podešavanja, kao radio stanice, svi ti kvaliteti neće dostići svoj puni potencijal, potrebno je nešto jednako kao umetnst, da spoji različita polja kvaliteta, sinhronizuje ih, i uskladi rad. To je psiha, takav značaj ima na čoveka.

Prisutna je u nama da objedini sve naše kvalitete i usmeri u pravom smeru.

Ona čak (psiha), može i od sasvim malo naših resursa, da napravi čudo, zato moramo paziti da je negujemo na pravi način, jer definitivno svi je posedujemo, od svedskih diktatora do svetitelja.

Sada kad znamo čemu služi, i ako razumemo da smo na ovaj svet došli sa usađenom klicom zdrave psihe, šta nam se to desi na putu kroz život, pa nam psiha omane, i dalje je tu, u nama, ali kad kad ne funkcioniše kako bi mi želeli, vuče na propast, razboli se....

Vernicima je lakše, bez obzira kojoj veri se klanjali, postoje zakoni Božiji i vernicima je dovoljno (skoro), da prate te zakone i lako saznaju kada skrenu sa puta. Ali šta je sa ostalima, ili sa onima koji za sebe kažu da veruju, ali su ne upućeni, nemaju vremena da čitaju knjige mudraca?

Bili ateisti ili vernici, treba da znamo, svi verujemo, kako kaže akademik Vladeta Jerotić, ne postoji čovek na svetu koji ne veruje, neko veruje u sutrašnji dan, neko u posao, novac, neko u ljubav, neko u Boga, dakle, svi smo prikriveni teisti u stvari.

Psiha je delikatna stvar, i danas naučnici nisu u potpunsti sigurni kako funkcioniše, uzroke, i kako utiče svakodnevno na nas. Međutim, ovde ćemo pričati o poznatim stvarima.

Ako kao dete, boravimo u lošem društvu, slušamo savete loših roditelja, konzumiramo poroke, lošu ishranu, trujemo se satanističkim programom na televiziji, boravimo u samoći, bombardovani smo samo lošim "uznemirujućim" vestima i sadržajima, vrlo lako ćemo oboleti psihički i da toga nismo ni svesni. Sami biramo svoj put, po nekad smo obmanuti, pa ne želeći bivamo upleteni u štetne kolotečine, ali niko nije zabranio da se bolje informišemo, tražimo savete, testiramo tvrdnje, danas je to bar lakše nego ikad.

Dakle, ako negujemo naše psihičko stanje, ono nas može odvesti u svemir, ako pak zastranimo, možemo završiti dva metra pod zemljom, i to svojevoljno.

O ovoj misteriji finog podešavanja naših života, saznajte u daljim tekstovima.